Nedeljković: Kako se postaje perfekcionista?

Promišljanja…
Ovo ću nazvati – kako se postaje perfekcionista.
Kako nas nostalgičnost praznika neretko navede na vraćanje u neke „stare“ dane, tokom januara odlučila sam da ponovo pogledam seriju Parenthood (Roditeljstvo), jednu od svojih omiljenih serija iz tinejdžerskih dana. Posmatrajući život porodice Brejvermen, ponovo sam pronašla čitavo blago poruka koje mnogi od nas slušaju tokom odrastanja – poruka koje, često neprimetno, oblikuju osobu kakva postajemo.
Već u prvim epizodama imamo plastičan prikaz jednog od mogućih odgovora na pitanje postavljeno na početku ovog teksta – kako se postaje perfekcionista?
Jedan od likova, Hedi, izvinjava se svojim roditeljima jer nije ispunila njihova očekivanja u kojima je ona „savršena ćerka“. Sada je „uhvaćena“ sa nekoliko grama marihuane u rancu i pritom je slagala da to nije njeno. U nemogućnosti da živi sa krivicom koja njenu ulogu dobrog deteta dovodi u pitanje, odlučuje da sutradan kaže istinu. Na kraju izgovara rečenicu koja odzvanja mnogo šire od jedne epizode: “I’m sorry for not being the girl you thought I was.” („Žao mi je što nisam devojka kakvom ste me smatrali.“)
U ovoj kratkoj sceni vidimo kako izgleda kada krivica odstupanja od toga ko smo (ili ko smo naučeni da budemo).
Nekada roditelji deci nameću očekivanja potpuno nesvesno – želeći im najbolje, želeći da „uspeju u životu“. A uspeh je, čini se, u savremenom svetu postao imperativ koji se mora ispuniti. Međutim, očekivanja, koliko mogu doneti dobrog, toliko mogu imati i svoju cenu.
Deca koja odrastaju uz poruku da treba da budu „savršena“ kako bi zaslužila ljubav i odobravanje, često taj obrazac prenose na sve delove života. Ili su savršena – ili nisu ništa. Između ne postoji. Upravo to ostavlja širok prostor za invalidaciju, jer ne postoji osoba koja ne greši i koja sve radi ispravno. Iz tog unutrašnjeg zahteva da se bude „dovoljno dobro“ dete, „dovoljno dobar“ roditelj, „dovoljno dobar“ supružnik i slično, rađa se beskonačno dokazivanje, hronični osećaj da nikada nismo dovoljno dobri, strah od greške, poteškoće u odnosima sa drugima… i stalna potreba da se bude neko „više“, umesto neko stvaran – čovak od krvi i mesa.
Perfekcionizam retko nastaje iz želje da budemo najbolji. Mnogo češće nastaje iz straha da ne razočaramo. Koga? Roditelje, prijatelje, kolege, sebe…
Zato možda vredi da se, dok vaspitavamo decu, s vremena na vreme podsetimo jedne jednostavne, stare rečenice: nije džabe narod govorio – bitno je da je dete živo i zdravo. Mora li biti savršeno i mora li zaista ispuniti sve ciljeve koje roditelji nisu?
A ako smo i sami jedni od onih što od sebe očekivaju savršenost, zapitajmo se – odakle nam to? Zašto to mora da bude baš tako? I šta ako pogrešimo?
Odgovor je uglavnom pa šta.

Autor teksta: Sofija Nedeljković, master socijalna radnica, edukantkinja konstruktivističke psihoterapije, voditeljka plesno-terapijskih radionica.