Narodni običaj: ruzmarin ispod jastuka mrtvaka

U srpskoj narodnoj tradiciji smrt je oduvek bila praćena brojnim običajima, verovanjima i obredima. Posebno mesto zauzimale su biljke koje su se stavljale uz pokojnika, pod njegovu glavu ili u grob. Verovalo se da one imaju zaštitnu i simboličku ulogu tokom poslednjeg ispraćaja.

Kada bi neko preminuo, u mnogim srpskim domaćinstvima započinjale su pripreme za poslednji ispraćaj. Pokojnik se kupao, oblačio u pripremljenu odeću i polagao na odar ili u kovčeg.

Pored njega su se palile sveće, okupljala porodica, a u pojedinim krajevima rođaci i komšije ostajali su tokom cele noći, čuvajući pokojnika do sahrane.

Svaki od ovih postupaka imao je određeno značenje u narodnim verovanjima.

Posebno su zanimljivi običaji povezani sa biljkama, za koje se smatralo da mogu da zaštite pokojnika, doprinesu njegovom mirnom počinku ili predstavljaju simboličnu vezu između živih i mrtvih.

Šta se stavljalo ispod glave mrtvaca?

U pojedinim krajevima Srbije zabeležen je običaj da se pokojniku ispod glave stavlja jastuk ispunjen suvim bosiljkom.

Bosiljak je u srpskom narodu smatran posebnom biljkom kojoj su pripisivana zaštitna i obredna svojstva.

Prema narodnim verovanjima, njegovo prisustvo uz pokojnika predstavljalo je deo pripreme za poslednji ispraćaj.

O značaju bosiljka u posmrtnim običajima govori i Srpska enciklopedija, koja navodi da se ova biljka stavljala oko ruke pokojnika, koristila prilikom zadušnica i sadila na grobovima.

Takvi običaji razlikovali su se među krajevima i porodicama, a njihova simbolika bila je povezana sa narodnim shvatanjima smrti i zagrobnog života.

Ruzmarin i poslednji počinak

Za razliku od bosiljka, ruzmarin nije pouzdano dokumentovan kao biljka koja se u srpskoj narodnoj tradiciji stavljala ispod jastuka mrtvaca.

Ipak, ova zimzelena biljka nosi simboliku sećanja, trajnosti i vernosti, zbog čega se njeno značenje može povezati i sa uspomenom na preminule.

Njene grančice ostaju zelene tokom čitave godine, što je u različitim narodnim verovanjima predstavljalo simbol nečega što nadživljava prolaznost čovekovog života.

U srpskoj tradiciji, međutim, prilikom poslednjeg ispraćaja značajnije mesto imali su bosiljak, sveća, žito i drugi predmeti povezani sa pogrebnim obredima.

Šta su Srbi ostavljali uz pokojnika?

U narodnim običajima pojedinih krajeva Srbije zabeleženo je stavljanje različitih predmeta u kovčeg.

Nekada su to bili novčići, lične stvari, odeća ili predmeti kojima se pokojnik služio tokom života.

Prema jednom od starih narodnih verovanja, novac je pokojniku bio potreban za put na drugi svet.

Takvi običaji nisu predstavljali jedinstveno pravilo za sve krajeve Srbije, već su se razlikovali u zavisnosti od lokalne tradicije.

U pojedinim sredinama posebna pažnja posvećivala se i tome da pokojnik ne ostane sam tokom noći, dok su određeni predmeti u kući prekrivani ili pomerani u skladu sa narodnim verovanjima.

Smrt kao prelazak u drugi svet

U srpskoj narodnoj tradiciji smrt se nije posmatrala samo kao završetak zemaljskog života.

Brojni običaji nastali su iz verovanja da duša pokojnika nastavlja postojanje i da joj je potreban odgovarajući ispraćaj.

Zbog toga su posebnu važnost imali sahrana, daća, pomeni i četrdesetodnevni period nakon smrti.

U nekim krajevima verovalo se da duša tokom tog perioda prolazi kroz određene promene, zbog čega su porodice nastojale da poštuju nasleđene običaje.

Biljke koje su pratile ove obrede predstavljale su deo mnogo šire tradicije u kojoj su se preplitale narodne predstave o smrti i pravoslavni verski običaji.

Kada se ispod jastuka nađe simbol poslednjeg ispraćaja

Danas su mnogi stari običaji gotovo zaboravljeni, ali pojedini izrazi, verovanja i simboli nastavljaju da žive u narodnom pamćenju.

Priča o biljkama koje su se stavljale pod glavu pokojnika otkriva koliko je pažnje nekada posvećivano pripremi čoveka za poslednji počinak.

U srpskoj tradiciji posebno mesto u takvim običajima imao je bosiljak, dok ruzmarin ostaje biljka čija se simbolika može povezati sa trajnim sećanjem.

I upravo zato reči „Stavi ruzmarin ispod jastuka“ mogu zazvučati drugačije kada se posmatraju kroz priče o smrti, prolaznosti i poslednjem ispraćaju.

Jer u narodnim verovanjima jastuk nije uvek bio mesto sa kojeg će se čovek ponovo probuditi.

Nekada je bio i deo pripreme za njegov večni počinak.