Cena taksi prevoza u Majdanpeku ponovo je povećana. Odrasli sada plaćaju 200 dinara, školarci 150, dok vožnja po pozivu košta 400 dinara. Međutim, iza novog poskupljenja krije se mnogo šire pitanje – kako je taksi prevoz u Majdanpeku uopšte uređen, ko određuje cenu i da li je sadašnji način naplate fer prema putnicima?

Prema informacijama sa terena, do sada je cena vožnje za školarce iznosila 100 dinara, za odrasle 150 dinara, dok je cena vožnje po pozivu bila 300 dinara.

Nove cene su za 50 dinara više:

• školarci – 150 dinara
• odrasli – 200 dinara
• vožnja po pozivu – 400 dinara

Na prvi pogled, reč je o još jednom poskupljenju usluge. Međutim, Majdanpek ima jednu posebnost koju većina gradova nema – taksi prevoz se u značajnoj meri koristi po principu koji građani nazivaju „linijskim taksijem“ i naplaćuje se po putniku, a ne po vožnji.

A upravo tu počinje problem.

Majdanpek nema klasičan taksi sistem kakav postoji u većini gradova

U većini gradova kada građanin uđe u taksi, cena vožnje se formira prema taksimetru. Postoji startna cena, cena po kilometru, a eventualno i cena čekanja.

Drugim rečima, cena se obračunava za vozilo i konkretnu vožnju.

Majdanpek funkcioniše drugačije.

U praksi se gradske vožnje često naplaćuju po fiksnoj ceni po putniku. Ako odrasli putnik plati 200 dinara za vožnju od jedne tačke do druge, isto toliko plaća i drugi putnik, pa treći i četvrti.

To znači da, ukoliko su u vozilu četiri odrasla putnika, jedna vožnja od tačke A do tačke B može doneti:

4 × 200 = 800 dinara.

Ukoliko se vozi samo jedan putnik, retko je da taksista krene u vožnju odmah. U većini slučajeva uvek se čeka “makar još jedan putnik” ili se čeka da jedan putnik pristane da plati duplu cenu. Tako da prihod od jedne vožnje iznosi 200 dinara, odnosno 400 dinara u većini slučajeva.

To je suštinska razlika između ovog sistema i klasičnog taksi prevoza.

Ali šta zapravo kaže opštinska odluka?

Tu stvari postaju posebno zanimljive.

Opština Majdanpek je još 2018. godine donela Odluku o taksi prevozu putnika u drumskom saobraćaju i uslugama limo servisa na teritoriji opštine Majdanpek.

Odlukom je predviđen sistem u kojem se taksi prevoz, po pravilu, obračunava taksimetrom. Taksista je dužan da prilikom početka prevoza uključi taksimetar, osim u posebno predviđenim situacijama kada se primenjuje fiksna cena.

Istom odlukom predviđeno je da taksi tarifa obuhvata više elemenata – između ostalog cenu starta, cenu po pređenom kilometru, čekanje, dolazak na adresu po pozivu i, u određenim slučajevima, fiksnu cenu.

Dakle, fiksna cena postoji u opštinskom sistemu, ali nije zamišljena kao potpuna zamena za taksimetar u svakoj situaciji.

To je važna razlika.

Opštinski propis predviđa i posebnu proceduru za utvrđivanje cena. O tarifama odlučuje Opštinsko veće, a kod promene tarife predviđena je i procedura koja uključuje zahtev taksi prevoznika i obrazloženje troškova.

Zbog toga je jedno od ključnih pitanja koje treba postaviti lokalnoj samoupravi:

Na osnovu kog konkretnog akta danas odrasli plaćaju 200 dinara, školarci 150, a vožnja po pozivu 400 dinara?

To nije samo pitanje radoznalosti.

To je pitanje transparentnosti.

Od 80 do 200 dinara

Istorija cena pokazuje koliko se tarifa promenila.

Još 2019. godine u medijima se pisalo da je fiksna tarifa u Majdanpeku iznosila 80 dinara, bez obzira na rastojanje u gradu.

Ako tu cenu uporedimo sa današnjih 200 dinara za odrasle, dobijamo povećanje od:

150 odsto.

Drugim rečima, cena je sa 80 povećana na 200 dinara.

Naravno, poređenje cena iz 2019. i 2026. godine samo po sebi ne govori da je današnja cena previsoka. U međuvremenu su porasle zarade, gorivo, održavanje vozila, registracija, delovi i svi drugi troškovi poslovanja.

Ali pokazuje da je rast cene bio veoma značajan.

Koliko zapravo košta jedna taksi vožnja?

Da bismo odgovorili na pitanje da li je 200 dinara mnogo ili malo, potrebno je pogledati troškove.

Taksi prevoznik ne plaća samo gorivo.

U cenu vožnje ulaze:

• gorivo,
• motorno ulje i maziva,
• gume,
• redovni servisi,
• kvarovi i neplanirane popravke,
• amortizacija vozila,
• registracija i osiguranje,
• porezi i doprinosi,
• eventualni troškovi knjigovođe,
• vreme koje vozač provede čekajući putnika,
• i zarada samog vozača.

Zbog toga nije ispravno reći da taksista „zaradi“ 200 dinara svaki put kada putnik plati 200 dinara.

Ali nije ispravno ni zanemariti način na koji se ta cena naplaćuje.

Jedna okvirna računica

Uzmimo jedan prosečan automobil koji troši oko 7,5 litara goriva na 100 kilometara.

Ako gorivo košta oko 200 dinara po litru, samo gorivo košta približno:

15 dinara po kilometru.

Na to moramo dodati održavanje, gume, amortizaciju, registraciju, osiguranje i druge troškove.

Kao orijentir, stručni obračuni troškova drumskog prevoza pokazuju da amortizacija nije zanemarljiva stavka, dok troškovi goriva, održavanja, guma i rada zajedno čine najveći deo ukupnog troška vozila.

Jedan obračun troška transporta iz 2026. godine koji objavljuje Poslovno udruženje prevoznika pokazuje koliko je širok raspon troškova koji ulaze u cenu kilometra, pri čemu je posebno navedeno da se dugoročnim izostavljanjem amortizacije zapravo ne obezbeđuju sredstva za zamenu vozila.

Zbog toga možemo napraviti samo orijentacionu računicu, a ne zvaničan cenovnik.

Ako pretpostavimo da ukupni realni trošak korišćenja taksi automobila, zajedno sa amortizacijom i ostalim troškovima, iznosi približno 45–60 dinara po kilometru, onda vožnja od dva kilometra nosi oko:

90–120 dinara direktnog troška vozila.

Ali u tu računicu još nisu u potpunosti uračunati vreme vozača, čekanje, prazan hod i činjenica da automobil često mora da pređe određenu kilometražu bez putnika.

Zbog toga je realna cena jedne kratke gradske vožnje, kada bi se obračunavala klasično, verovatno viša od samog troška goriva.

Kolika bi onda bila „fer“ cena?

Ako bismo pokušali da napravimo veoma pojednostavljen model za Majdanpek, možemo zamisliti:

start: 100–150 dinara

plus

40–60 dinara po kilometru

uz posebnu cenu za dolazak po pozivu.

Tako bi kratka gradska vožnja od, na primer, dva kilometra mogla da izađe oko 180–270 dinara, u zavisnosti od modela obračuna.

To znači da današnjih 200 dinara za jednu odraslu osobu samo po sebi nije nužno nerealna cena.

Problem nastaje kada se ista vožnja naplati više puta.

Ako četiri putnika idu istim automobilom od tačke A do tačke B i svaki plati 200 dinara, ukupno se naplaćuje:

800 dinara.

To je četiri puta više od cene koju plaća pojedinačni putnik.

I upravo tu dolazimo do pitanja pravičnosti.

Da li je fer da svaki putnik plaća punu cenu?

Odgovor nije potpuno jednostavan.

Ako se ovaj model tretira kao linijski prevoz, gde taksi praktično funkcioniše kao mali zajednički prevoz na određenoj relaciji, onda postoji logika da se cena određuje po putniku.

Sličan model postoji i u drugim sredinama.

Ali ako govorimo o taksi usluzi, onda je situacija drugačija.

Kod klasičnog taksija putnik plaća cenu konkretne vožnje, a ne četiri puta cenu iste vožnje zato što se u automobilu nalaze četiri osobe.

Zato bi bilo potpuno legitimno pitati:

Da li Majdanpek ima taksi ili neku vrstu linijskog prevoza koji se samo obavlja taksi vozilima?

Ako je ovo drugo – onda bi bilo logično da lokalna samouprava jasno definiše pravila.

Ako je prvo – onda je potrebno objasniti zašto se u praksi cena ne obračunava na način na koji je predviđen za klasičan taksi prevoz.

Posebno pitanje: taksimetar

Ovo je možda i najvažniji deo cele priče.

Opštinska odluka predviđa korišćenje taksimetra, uz jasno definisane izuzetke za fiksnu cenu.

Zato građani imaju pravo da znaju:

Da li se danas u Majdanpeku uopšte koriste taksimetri?

Ako se ne koriste, onda je sledeće pitanje:

Na osnovu kog akta se primenjuje fiksna cena?

I treće:

Da li putnik dobija potvrdu o fiksnoj ceni kada se takav režim primenjuje?

To nisu pitanja protiv taksista.

To su pitanja protiv nejasnog sistema.

Majdanpek je 2021. godine predvideo 27 taksi vozila

Još jedan zanimljiv podatak nalazi se u opštinskom Programu optimalnog organizovanja taksi prevoza za period 2021–2025. godine.

Opština je tada procenila da je optimalan broj taksi vozila na teritoriji opštine 27.

Program je predvideo i sedam taksi stajališta sa ukupno 17 mesta. Dokument je takođe predvideo periodično usklađivanje tarifnog sistema, uz dva cilja – održivost taksi prevoznika i prihvatljivost cena za korisnike.

Drugim rečima, sama lokalna samouprava je prepoznala da cena mora da bude balans između troškova prevoznika i mogućnosti građana da tu uslugu plate.

Program je važio do kraja 2025. godine.

Zato je važno pitanje da li je u međuvremenu donet novi program za period 2026–2030. godine.

A koliko taksista danas ima Majdanpek?

To je još jedan podatak koji bi javnost trebalo da zna.

Ako je 2021. godine optimalan broj bio 27 vozila, koliko ih danas zaista ima?

Jer cena taksi prevoza ne zavisi samo od troškova goriva.

Zavisi i od broja vozila, broja putnika, vremena čekanja, konkurencije i ukupnog obima posla.

U malom gradu sa relativno malim brojem stanovnika, veći broj taksi vozila znači i da svaki taksi prevoznik ima manje potencijalnih putnika.

To može biti argument za višu cenu.

Ali istovremeno, ako je taksi prevoza mnogo i ako su vozila često puna, onda prihod po jednoj vožnji može biti značajno veći.

Zbog toga bi bilo zanimljivo videti zvaničan broj aktivnih taksi vozila.

400 dinara po pozivu – šta tačno plaća putnik?

Posebnu pažnju zaslužuje cena od 400 dinara po pozivu.

Ako građanin pozove taksi na adresu i za to plati 400 dinara, potrebno je jasno razlikovati:

• cenu dolaska vozila na adresu,
• cenu same vožnje,
• i eventualnu ukupnu fiksnu cenu.

Upravo zato od Opštine treba dobiti zvanično objašnjenje šta predstavlja cena od 400 dinara.

Da li je to:

400 dinara ukupno za vozilo, ili

400 dinara po putniku?

Razlika je ogromna.

Ako četvoro putnika pozove taksi i svako plati po 400 dinara, ukupna cena bi bila 1.600 dinara.

Ako je 400 dinara ukupna cena za vozilo, situacija je potpuno drugačija.

Bez jasnog odgovora na ovo pitanje građani zapravo ne mogu ni da znaju koliko taksi usluga zaista košta.

Da li je taksi u Majdanpeku preskup?

Na ovo pitanje ne treba odgovarati populistički.

Nije moguće samo na osnovu cene od 200 dinara tvrditi da je Majdanpek najskuplji ili jedan od najskupljih gradova u Srbiji.

Cene taksi usluga u Srbiji veoma se razlikuju i najčešće se sastoje od starta, cene po kilometru i čekanja. U aktuelnim pregledima cena, gradske tarife u različitim gradovima značajno variraju.

Ali možemo reći nešto drugo:

Majdanpek ima veoma specifičan model naplate koji zaslužuje mnogo veću transparentnost.

Jer nije isto da li je cena vožnje:

200 dinara za automobil

ili

200 dinara po putniku.

U prvom slučaju, četiri putnika donose 200 dinara.

U drugom slučaju – 800.

To menja kompletnu ekonomsku računicu.

Šta bi bilo najbolje rešenje?

Možda problem nije u tome što je cena 200 dinara.

Možda je problem što građani ne znaju zašto je 200 dinara, ko je tu cenu odredio i po kom sistemu se naplaćuje.

Lokalna samouprava bi mogla da uvede potpuno transparentan sistem:

1. jasno definisati da li je reč o klasičnom taksi prevozu ili linijskom prevozu;

2. objaviti važeću tarifu i akt na osnovu kojeg je doneta;

3. jasno označiti cenu po relacijama ako se koristi fiksna tarifa;

4. objasniti kada se koristi taksimetar, a kada fiksna cena;

5. javno objaviti broj aktivnih taksi vozila;

6. redovno kontrolisati primenu tarifa;

7. prilikom promene cena objaviti obrazloženje i kalkulaciju troškova.

Jer građanin ne mora nužno da bude protiv povećanja cene.

Ali ima pravo da zna zašto je cena povećana.

---

200 dinara nije najveći problem. Problem je što sistem nije dovoljno jasan.

Taksi prevoznici imaju pravo da zarade.

Imaju troškove goriva, održavanja, registracije, amortizacije i rada. Nije realno očekivati da taksi vožnja zauvek košta 80 ili 100 dinara ako su svi ostali troškovi višestruko porasli.

Sa druge strane, ni građani nemaju neograničen kućni budžet.

Posebno u gradu veličine Majdanpeka, gde veliki broj ljudi nema alternativu u vidu gradskog autobuskog prevoza.

Zato bi fer sistem morao da bude onaj u kojem i taksista može da pokrije realne troškove i zaradi, ali i putnik zna unapred koliko plaća i zbog čega.

Današnjih 200 dinara za odraslog putnika samo po sebi ne mora biti ekonomski nerazumna cena.

Ali ako se ista vožnja naplati četiri puta zato što u automobilu sede četiri putnika, onda je potpuno opravdano postaviti pitanje:

Da li je to i dalje taksi vožnja ili je Majdanpek napravio sopstveni model javnog prevoza?

I upravo na to pitanje građani Majdanpeka zaslužuju jasan odgovor.

Majdanpek Info je od Opštine Majdanpek zatražio informacije o pravnom osnovu za aktuelne cene, odluci kojom su one utvrđene, načinu obračuna, korišćenju taksimetara, broju aktivnih taksi vozila i kontroli primene tarifa.

Odgovore lokalne samouprave objavićemo kada ih dobijemo.